Home
Poslednjih nekoliko godina spektakli nalik „Gladijatoru” ili prošlogodišnji hit „300” na trenutak su uspeli da povrate interes publike za filmove iz sword & sandal žanra, koji su žarili i palili Holivudom zlatnih 50-tih i 60-tih godina prošlog veka. Spektakl „Džejson i Argonauti”, jedan od reprezentativnih predstavnika žanra, koji je doneo avanturu epskih razmera i svemirske specijalne efekte za to doba, bio je inspiracija momcima iz Liquida da ovih dana na tržište izbace dugoočekivanu i ne baš klasičnu akciono-antičku makljažu ispod vrelog grčkog sunca.
Puristi će lekcije o grčkoj mitologiji morati da potraže na nekom drugom mestu.
U ulozi ste Džejsona, grčkog heroja i kralja Ajolkusa, kome pripadnici sekte Crnih jezika na dan venčanja ubijaju verenicu Alsimei. Odbijajući da obavi ceremoniju sahrane, Džejson svoju nesuđenu ženu osuđuje na privremeni boravak u limbu, pokušavajući da pronađe način da je uskrsne dok ne bude prekasno. Nakon kratke posete proročištu u Delfima, Džejson će se, u društvu nekoliko poznatih likova iz grčke mitologije, dati u potragu za Zlatnim runom, artefaktom koji će spasiti nesrećnu Alsimei, i u isto vreme pokušati da pronikne u klupko zavere misterioznog klana, koji će, čini se, uvek biti korak ispred hrabrog kralja i njegovih Argonauta. Puristi koji se već mršte zbog manje ili više grubih prekrajanja antičkih mitova, događaja i likova, moraće časove i lekcije o grčkoj mitologiji da potraže na nekom drugom mestu, svakako ne od igre koja je napravljena sa prosečnim konzolaškim igračem na umu, koji bi se rado našao u sandalama nabildovanog Breda Pita iz „Troje” ili u stroju tri stotine ljutih Spartanaca kojima se upravo obraća Leonida. Uostalom, da li iko zaista može ozbiljno da shvati i nešto zameri igri u kojoj je mitski Dedal prikazan kao sredovečni, brkati crnac?!
Grafika je blago iznad proseka.
Ako se ovo zanemari, Argonauti su atipičan predstavnik hack & slash kvazi RPG žanra, koji svoje akcione elemente u potpunosti podređuje narativnom motoru igre. Priča ovde nije samo izgovor za bezumno krljanje sa hordama čudovišta, već se vremenom razvija u skladu sa Džejsonovom odisejom, insistirajući na izvršavanju zadataka, interakciji sa mnogobrojnim likovima i donošenju određenih odluka u skladu sa božanstvom koje stoje iza svakog takvog izbora, i predstavlja i najveći kvalitet igre. Rudimentarni RPG elementi tiču se nekoliko primeraka opreme, koje proizvoljno možete nositi sa sobom u akciju (maljevi, koplja, mačevi i oklopi) i koji se stiču na predefinisanim mestima u priči, ali se i međusobno razlikuju i donose unikatne bonuse i prednosti u sukobima.
Zamorno tabananje terenom u nekim stupidno osmišljenim questovima.
Same borbe jasno su odvojene od ostatka istraživačko/narativnog toka igre i ograničene su na šire teritorijalne arene, u kojima se oružje vraća u korice tek kada i zadnji protivnik bude poslat u zagrobni svet. Šibanje sa neprijateljima je brutalno i brzo, sa očekivanim scenama nasilja (prepolovljavanja, odsecanje glava ili efektno ubadanje kopljem, npr.) uz odsustvo bilo kakvih health indikatora (stanje očitavate direktno sa lika, u vidu modrica, ožiljaka i krvoliptajućih rana pre nego što padnete u neku vrstu predfatalnog transa, u kome je sve zamućeno i praćeno tugaljivim ženskim vokalom), uz sporadično, brutalno dobro odzvanjanje Džejsonovog štita kada njime blokirate ili odvalite nekoga.
Budženje lika i osvajanje novih kombinacija kao takvo ne postoji, već je borbeni model obogaćen akvizicijom i upotrebom božanskih aspekata. Svakim završenim zadatkom, borbom ili čak i pukim dijalogom (uz odgovore u skladu sa karakterom božanstva sa kojim se igrač identifikuje) stvarate svojevrsne achievement reference, koje zatim investirate u poboljšanje borbenih karakteristika sebe i svojih kompanjona kada se nađete pred oltarom nekog od božanstva (ili kroz opciju Aspect u meniju igre). Većina ovih veština aktivira se nakon što odradite određenu zahtevanu radnju u toku borbe ili se (maksimalno njih četiri) smeštaju u kružne slotove, koje zatim pozivate držanjem odgovarajućeg numeričkog tastera (usporenje vremena, pojavljivanje decoy dvojnika, električne zamke i slično, sa obaveznim periodom regeneracije). Bez obzira na ovo, borbe se svode na besomučno ponavljanje nekoliko bazičnih udaraca (levim i desnim tasterom miša), uz ’Space’ za blokiranje, srednje dugme miša za udaranje protivnika štitom i nekoliko jačih udaraca koje dobijate ubacujući u kombinaciju i tastere ’Alt’ i ’Shift’, što vremenom zna da dosadi, ali kako su borbene sekvence podređene pasivnijim elementima igre, više dođu kao dobrodošli predah. Spisku zamerki treba dodati i zamorno tabananje terenom u nekim stupidno osmišljenim questovima, kao i živcirajuće pozivanje mape iz menija igre za koju ne postoji prečica na tastaturi.
Grafika je blago iznad proseka, ali nema šta da traži u košu sa daleko vizuelno impresivnijim naslovima koji su takođe zasnovani na UT3 engineu. Lokacije deluju kao dugački tuneli u kojima je nemoguća interakcija sa predmetima i drugim elementima scene i vizuelno varijaju svojim kvalitetom, od preterano prostranih i generičnih odaja Džejsonovog kraljevskog hrama ili ulica Mikene, preko kitranske džungle i gladijatorske arene, pa sve do povremenih prizora koji oduzimaju dah (šibanje sa Meduzom, titani Prometej i Epimetej u dubinama Tartarusa i, naročito, prvi put kada ugledate svoju kraljevsku galiju „Argo” nadomak dokova Ajolkusa). Posao oko vokalizacije protagonista pošteno je odrađen i daje notu uverljivosti i epičnosti tokom dijaloga, praktično bez i jednog lika koji zvuči nezainteresovano ili polovično odrađeno (favorit je mitski satir Pan, koji će stalno prosipati raznorazne mudrosti i drevne istine savršeno intoniranim glasom). Odlična antičko-ambijentalno-vokalna muzička pratnja se podrazumeva.
Puristi će lekcije o grčkoj mitologiji morati da potraže na nekom drugom mestu.
U ulozi ste Džejsona, grčkog heroja i kralja Ajolkusa, kome pripadnici sekte Crnih jezika na dan venčanja ubijaju verenicu Alsimei. Odbijajući da obavi ceremoniju sahrane, Džejson svoju nesuđenu ženu osuđuje na privremeni boravak u limbu, pokušavajući da pronađe način da je uskrsne dok ne bude prekasno. Nakon kratke posete proročištu u Delfima, Džejson će se, u društvu nekoliko poznatih likova iz grčke mitologije, dati u potragu za Zlatnim runom, artefaktom koji će spasiti nesrećnu Alsimei, i u isto vreme pokušati da pronikne u klupko zavere misterioznog klana, koji će, čini se, uvek biti korak ispred hrabrog kralja i njegovih Argonauta. Puristi koji se već mršte zbog manje ili više grubih prekrajanja antičkih mitova, događaja i likova, moraće časove i lekcije o grčkoj mitologiji da potraže na nekom drugom mestu, svakako ne od igre koja je napravljena sa prosečnim konzolaškim igračem na umu, koji bi se rado našao u sandalama nabildovanog Breda Pita iz „Troje” ili u stroju tri stotine ljutih Spartanaca kojima se upravo obraća Leonida. Uostalom, da li iko zaista može ozbiljno da shvati i nešto zameri igri u kojoj je mitski Dedal prikazan kao sredovečni, brkati crnac?!
Grafika je blago iznad proseka.
Ako se ovo zanemari, Argonauti su atipičan predstavnik hack & slash kvazi RPG žanra, koji svoje akcione elemente u potpunosti podređuje narativnom motoru igre. Priča ovde nije samo izgovor za bezumno krljanje sa hordama čudovišta, već se vremenom razvija u skladu sa Džejsonovom odisejom, insistirajući na izvršavanju zadataka, interakciji sa mnogobrojnim likovima i donošenju određenih odluka u skladu sa božanstvom koje stoje iza svakog takvog izbora, i predstavlja i najveći kvalitet igre. Rudimentarni RPG elementi tiču se nekoliko primeraka opreme, koje proizvoljno možete nositi sa sobom u akciju (maljevi, koplja, mačevi i oklopi) i koji se stiču na predefinisanim mestima u priči, ali se i međusobno razlikuju i donose unikatne bonuse i prednosti u sukobima.
Zamorno tabananje terenom u nekim stupidno osmišljenim questovima.
Same borbe jasno su odvojene od ostatka istraživačko/narativnog toka igre i ograničene su na šire teritorijalne arene, u kojima se oružje vraća u korice tek kada i zadnji protivnik bude poslat u zagrobni svet. Šibanje sa neprijateljima je brutalno i brzo, sa očekivanim scenama nasilja (prepolovljavanja, odsecanje glava ili efektno ubadanje kopljem, npr.) uz odsustvo bilo kakvih health indikatora (stanje očitavate direktno sa lika, u vidu modrica, ožiljaka i krvoliptajućih rana pre nego što padnete u neku vrstu predfatalnog transa, u kome je sve zamućeno i praćeno tugaljivim ženskim vokalom), uz sporadično, brutalno dobro odzvanjanje Džejsonovog štita kada njime blokirate ili odvalite nekoga.
Budženje lika i osvajanje novih kombinacija kao takvo ne postoji, već je borbeni model obogaćen akvizicijom i upotrebom božanskih aspekata. Svakim završenim zadatkom, borbom ili čak i pukim dijalogom (uz odgovore u skladu sa karakterom božanstva sa kojim se igrač identifikuje) stvarate svojevrsne achievement reference, koje zatim investirate u poboljšanje borbenih karakteristika sebe i svojih kompanjona kada se nađete pred oltarom nekog od božanstva (ili kroz opciju Aspect u meniju igre). Većina ovih veština aktivira se nakon što odradite određenu zahtevanu radnju u toku borbe ili se (maksimalno njih četiri) smeštaju u kružne slotove, koje zatim pozivate držanjem odgovarajućeg numeričkog tastera (usporenje vremena, pojavljivanje decoy dvojnika, električne zamke i slično, sa obaveznim periodom regeneracije). Bez obzira na ovo, borbe se svode na besomučno ponavljanje nekoliko bazičnih udaraca (levim i desnim tasterom miša), uz ’Space’ za blokiranje, srednje dugme miša za udaranje protivnika štitom i nekoliko jačih udaraca koje dobijate ubacujući u kombinaciju i tastere ’Alt’ i ’Shift’, što vremenom zna da dosadi, ali kako su borbene sekvence podređene pasivnijim elementima igre, više dođu kao dobrodošli predah. Spisku zamerki treba dodati i zamorno tabananje terenom u nekim stupidno osmišljenim questovima, kao i živcirajuće pozivanje mape iz menija igre za koju ne postoji prečica na tastaturi.
Grafika je blago iznad proseka, ali nema šta da traži u košu sa daleko vizuelno impresivnijim naslovima koji su takođe zasnovani na UT3 engineu. Lokacije deluju kao dugački tuneli u kojima je nemoguća interakcija sa predmetima i drugim elementima scene i vizuelno varijaju svojim kvalitetom, od preterano prostranih i generičnih odaja Džejsonovog kraljevskog hrama ili ulica Mikene, preko kitranske džungle i gladijatorske arene, pa sve do povremenih prizora koji oduzimaju dah (šibanje sa Meduzom, titani Prometej i Epimetej u dubinama Tartarusa i, naročito, prvi put kada ugledate svoju kraljevsku galiju „Argo” nadomak dokova Ajolkusa). Posao oko vokalizacije protagonista pošteno je odrađen i daje notu uverljivosti i epičnosti tokom dijaloga, praktično bez i jednog lika koji zvuči nezainteresovano ili polovično odrađeno (favorit je mitski satir Pan, koji će stalno prosipati raznorazne mudrosti i drevne istine savršeno intoniranim glasom). Odlična antičko-ambijentalno-vokalna muzička pratnja se podrazumeva.
